Avio-in­že­njer, kon­struk­tor, Pre­drag La­kić (1955–2014) je po­ri­je­klom iz pi­to­mi­ne bje­lo­pa­vlić­ke, ro­đen je pri­je 59 go­di­na u pitoresknom Tre­bi­nju na ti­hoj lje­po­ti­ci – Tre­bi­šnji­ci, za­po­slen u fa­bri­ci avi­o­na Bo­ing u SAD. Ško­lo­vao se u na­šem me­ga­lo­po­li­su – Be­o­gra­du; naj­du­že je ra­dio u Ame­ri­ci u ko­ju je do­spio ri­je­kom – ,,od­li­va mo­zgo­va” ko­jom i dan-da­nas od­la­ze naj­spo­sob­ni­ji mla­di struč­nja­ci. Do­sta će­mo još če­ka­ti na po­vra­tak – tog ,,od­li­va mo­zgo­va”. To je nje­go­va krat­ka bi­o­gra­fi­ja.
Odav­no se sa ovog po­snog ka­me­na od­la­zi­lo u ,,bije­li svijet”. Naj­če­šće zbog ne­vo­lje, a ne iz obi­je­sti. Mno­gi su ta­mo tra­ži­li bo­lji ži­vot. I za­i­sta stva­ra­lo se lak­še, br­že i bo­ga­ti­je, ne­go u po­stoj­bi­ni. Iz tu­đi­na su sla­li po­moć svo­joj ze­mlji i svo­jim po­ro­di­ca­ma. U vri­je­me dra­ma­tič­ne ju­go-kri­ze, pri­liv de­vi­za u ze­mlju po tom osno­vu – iz­no­sio je oko dvi­je mi­li­jar­de do­la­ra go­di­šnje.
On je bio je­dan od tih put­ni­ka. U Ame­ri­ku ga je od­ve­la pre­ve­li­ka že­lja za zna­njem – za usa­vr­ša­va­njem u stru­ci avio-in­že­nje­ra. Ka­da je od­la­zio sa su­pru­gom, mi­slio je da će se br­zo vra­ti­ti: ,,Ako ne mog­ne­mo do­bi­ti po­sao kod Ka­na­de­ra ili još ču­ve­ni­jeg Bo­in­ga, vra­ća­mo se” – go­vo­rio je.
Zbog že­lje za zna­njem još kao stu­dent obi­la­zio je avio-mi­tin­ge po Evro­pi.
Na jed­noj ta­kvoj smo­tri u Mo­skvi, još kao stu­dent, mo­rao je jed­nom pri­li­kom i na ta­ko­zva­ni ,,in­for­ma­tiv­ni raz­go­vor” – zna se gdje, jer je o ru­skim naj­no­vi­jim mo­de­li­ma avi­o­na znao ko­li­ko i nji­ho­vi kon­struk­to­ri. Iz­ne­na­di­lo ih je i za­ču­di­lo ot­ku­da ima to­li­ko in­for­ma­ci­ja. Po­sum­nja­li su da ni­je u pi­ta­nju ka­kva ,,kr­ti­ca” – ka­ko se to ka­že u žar­go­nu. Bi­li su za­ču­đe­ni nje­go­vim od­go­vo­rom; u sva­kom slu­ča­ju za­do­volj­ni: ,,Pra­tim avi­o­ne od ka­da znam za se­be. Avi­o­ni su mi bi­li je­di­na igrač­ka. Po­tom je to sve pre­ra­slo u lju­bav iz ko­je se ro­di­la stru­ka. Sve što sam na­šao o avi­o­ni­ma – sa­ku­pljao sam. Zbog njih sam oda­brao i stu­di­je. I po­stao to što sam sa­da”. Nje­gov pr­vi ,,iz­la­zak u jav­nost” – pre­ko Dje­či­jih no­vi­na, mno­go go­di­na una­zad, na­go­vi­je­stio je nje­go­vu lju­bav pre­ma avi­o­ni­ma i Bož­ji dar pre­ma užoj spe­ci­jal­no­sti.
Ta­kav je ostao do kra­ja ži­vo­ta. Pre­ko dva­de­set go­di­na je ra­dio i stva­rao u ču­ve­nim fa­bri­ka­ma avi­o­na – Ka­na­der i Bo­ing. Ra­dom je sti­cao ugled i pri­zna­nje. Ci­je­ni­li su ga dru­go­vi sa po­sla. For­mi­rao je po­ro­di­cu. Dva si­na kao dva oka u gla­vi: stu­den­ta Ni­ko­lu i ma­tu­ran­ta Mar­ka. Su­pru­ga Iva­na se sa­svim po­sve­ti­la po­ro­di­ci; iako je vi­so­ki struč­njak – pri­sta­la je da bu­de sa­mo do­ma­ći­ca. Ni­je to bio ma­li i be­zna­ča­jan po­sao.
Ni­je za­bo­ra­vljao do­mo­vi­nu i ši­ru po­ro­di­cu. Sva­ke go­di­ne je obi­la­zio. Ta­ko su svi lak­še pod­no­si­li ra­stan­ke. I ra­do­va­li se sva­kom no­vom su­sre­tu. Ta­ko je bi­lo i pro­šlog lje­ta.
Ot­pra­ćen je u uvje­re­nju da je ri­ječ o uobi­ča­je­nom ra­stan­ku. Ali je zla sud­bi­na bi­la dru­ga­či­ja. Na­stra­dao je su­ro­vo u ,,džun­gli na as­fal­tu”. Fa­mo­zna sa­o­bra­ćaj­ka! Ubi­ca je po­ku­šao da sa­kri­je svo­je zlo dje­lo. Po­bje­gao je sa mje­sta ude­sa. Na­šli su ga br­zo. Ni­je to utje­ha! Dru­gog smo mi vas­pi­ta­nja. I ka­rak­te­ra, ka­žu nje­go­vi ro­di­te­lji.
Osta­vio je broj­ne uspo­me­ne. Naj­ljep­še i ne­za­bo­rav­ne. One će ži­vje­ti. I on u nji­ma. Tek kad se čo­vjek iz­gu­bi bi­va svje­stan ve­li­ke pri­vi­le­gi­je što ga se ima i ve­li­kog gu­bit­ka što ga vi­še ne­ma. Sva­ko­ga je po do­bru za­du­žio. Do­bar glas se ču­je nada­le­ko. Naj­vi­še one – ko­je je i naj­vi­še vo­lio.